Svaki put se zamislim i uhvati me jad kad kročim u Lukavac. Ne onaj s razglednica, jer razglednice su davno prestale da se štampaju, nego ovaj stvarni, betonski, umorni Lukavac grad koji stoji, ali ne ide nigdje.
Ovdje prošlost ne stanuje u muzejima, nego u rupama na asfaltu, u fasadama koje se ljušte kao loša savjest, u cvijeću koje je nekad neko posadio, a onda iščupao jer “šta će tu, samo smeta”. Grad koji je preživio rat, ali izgleda kao da nije preživio mir. Jer rat razara brzo i brutalno, a mir – e, mir ubija sporo, administrativno i bez ikakve odgovornosti.
Shvatam zašto ljudi odlaze. Ne zato što ne vole Lukavac, nego baš zato što ga vole i ne mogu više gledati kako se pretvara u kulisu nebrige. Kako se smeće baca s prozora, jer kontejner je “predaleko”, a obraz još dalje. Kako se javni prostor doživljava kao ničiji, pa samim tim i kao dozvoljena deponija vlastitog nemara.
I onda se pojave lokalni moćnici, mali šerifi velikog ega, koji bi da upravljaju gradom, a ne znaju održavati ni vlastito dvorište. Asfalt im je viša matematika, urbanizam apstraktna umjetnost, a odgovornost strani jezik bez prevoda. Sve im je kriv rat, tranzicija, Sarajevo, Brisel, Mars… samo nikad oni sami.
A život, kažu, treba gledati s ljepše strane. Pa hajde da pogledamo. Nova lica, nova obećanja, stare navike. Gradski PR nas ubjeđuje da živimo u progresu, dok nam se ispod nogu raspadaju trotoari. Kažu biće bolje. Samo nisu rekli kome i kada.
Lukavac danas nije samo industrijski grad bez industrije, nego simbol jedne šire bolesti: društva koje je pristalo na minimum i to nazvalo realnošću. Ovdje se snovi pakuju u kofere, a budućnost se traži na autobuskim i aerodromskim kartama u jednom smjeru.
I zato Lukavac nije problem. Lukavac je ogledalo. A problem je što se u to ogledalo niko od odgovornih ne želi pogledati. Jer nije lako vidjeti grad kakav jeste još teže priznati da smo ga takvim napravili.
Piše: Edis K.
Komentari