Ako ste ikada prošli pored Gimnazije “Meša Selimović” u Tuzli, možda ste, između dvije glavne obaveze da ne zakasnite na čas i da ne nagazite na kakvu rupu na trotoaru bacili pogled na bistu ispred škole. Lijepo urađena, ozbiljno lice, brkovi dostojni jednog pisca, pogled u daljinu… Ali jedno fali IME!
Da, dragi građani, učenici, prolaznici, turisti i svi oni što se pitaju “Ko je ovaj gospodin?”, bista ispred Gimnazije “Meša Selimović” u Tuzli nema ime. Nema ploču. Nema ni inicijale. Kao da je sam pisac, poznat po tome da se uvijek mučio s identitetima svojih likova, odlučio da se i sam malo sakrije od javnosti.
I sad se postavlja logično pitanje: Zašto neko ko je dovoljno važan da mu se škola zove po njemu, nije dovoljno važan da mu se ime napiše na bisti? Da li je to nova školska metoda pogađanje identiteta kroz likovno-istorijski kviz? Ili je to umjetnički pravac “anonimni realizam”, gdje se ne zna ko je, ali znaš da je važan?
Možda neko iz škole misli da je to test za nove učenike: ako znaš ko je bista upisuješ gimnaziju. Ako ne znaš – ideš u ekonomsku. Možda gradski oci misle da svi znaju ko je Meša, pa se podrazumijeva. A možda je neko jednostavno zaboravio jer hej, koga još briga za tablu na bisti?
A dok čekamo da se neko dosjeti da napiše barem “M. S.” na bisti, predlažem da iduće generacije maturanata organizuju malu školsku akciju: natpis od kartona, flomasterom ispisano ime, pa ga zalijepe. Ili još bolje – QR kod koji vodi na Wikipediju. Jer ako može bista bez imena, može i Meša na internetu.
Ipak, znamo mi ko je. Znamo da je to Meša. Naš Meša. Tuzlanski, sarajevski, jugoslovenski, univerzalni. Samo, eto, bilo bi fino da to znaju i oni koji tek dolaze, oni koji ga još nisu čitali, ali će možda jednog dana zbog te biste poželjeti da saznaju ko je taj čovjek što šuti, gleda u daljinu i stoji ispred jedne škole.
Jer, kako bi i sam Meša možda rekao: “Čovjek bez imena je samo sjenka prošlosti.”
I da dodamo: tabla košta 50 maraka. Eto ideje za budžet za narednu godinu.
Komentari