Da li je štrajk pravosudnih radnika Tuzlanskog kantona opravdan?
To je pitanje koje nas ovih dana dijeli u kafanskim raspravama, podgrijava komentare na društvenim mrežama i otvara temu koju smo predugo gurali pod tepih. Ali prije nego što odgovorimo, možda bismo trebali postaviti jedno drugo, važnije pitanje:
Ko je godinama profitirao od pravosuđa koje šuti, trpi i radi za premale plate?
Piše: Anadin Isaković
Jer, istina je jednostavna: slabo plaćeni i potcijenjeni radnici pravosuđa – od daktilografa, sudskih službenika, pa sve do administrativnog osoblja – čine kičmu sistema. Oni nose svaki spis, prate svaki dokaz, bilježe svaku presudu, brinu da sudovi funkcionišu, da se odluke donose, da pravda uopšte može postojati.
A šta smo im dali zauzvrat?
Godinama, vladajuće strukture TK hranile su javnost pričama o efikasnom pravosuđu, dok su one koji to pravo „efikasno“ održavaju držali na ivici egzistencije. Niska primanja, preopterećenost, nedostatak sistemske brige – sve to je stvorilo savršeni ambijent za letargiju. A letargija u pravosuđu ne znači samo nezadovoljstvo radnika. Ona znači sporije procese, slabiju kontrolu, više grešaka i – ono najopasnije – vakum koji postaje raj za kriminal.
Da li je taj vakum nekome odgovarao?
Možemo se praviti naivni, ali realnost je da neuređeno, slabo i nemoćno pravosuđe najviše koristi onima koji donose odluke. Kada je sistem spor, neefikasan i prebukiran, zloupotrebe lakše prolaze. Neriješeni predmeti skupljaju prašinu. Slučajevi „zastarijevaju“. A u takvoj magli – najbolje se snalaze oni koji sistem žele koristiti za vlastitu korist.
I sada, kada je sigurnosna i socijalna situacija u Tuzlanskom kantonu na najnižoj tački u posljednjoj deceniji, upravo oni radnici koji su najduže trpjeli poručili su: dosta je.
Ovaj štrajk nije samo borba za veće plate.
Ovo je pokušaj da se probudi sistem koji je predugo uspavljivan. Da se prekine praksa u kojoj se pravosuđe tretira kao tehnički servis, a ne kao stub države. Da se jasno kaže da pravda ne može biti „jeftina“, jer kada je pravda jeftina – kriminal je skup, a građani to plaćaju najviše.
Zato je pitanje da li je štrajk opravdan možda pogrešno postavljeno.
Možda bismo trebali pitati:
Da li je opravdano što smo do štrajka uopšte došli?
I još važnije:
Kome je odgovaralo da se godinama ništa ne mijenja?
Pravosudni radnici su konačno odlučili da se prekine tišina. Da se prekine letargija. Da se prekine praksa ignorisanja sistema koji bi trebao biti temelj sigurnosti svakog od nas.
A možda je vrijeme i da se mi, kao društvo, prestanemo miriti s tim da je pravosuđe često posljednja rupa na svirali budžeta i politike.
Ako želimo sigurniji kanton, pravednije odluke i manji prostor za kriminal, prvo moramo imati ljude koji taj sistem nose – a oni danas jasno govore da ovako više ne ide.
Komentari