Dok se premijerska fotelja na našem kantonu još lagano ljulja pod težinom neispunjenih obećanja, evo nas u Lukavcu, spremni! Nismo ni mrtvi, ni zaboravljeni, samo pomalo zamoreni od položenih nada i „projektnih aktivnosti u tri faze“. A i kako ne bi bili već godinama čekamo na famoznih 550 metara ulaza u grad. Da, dobro ste čuli. Ne pet kilometara. Ne brzu cestu. Ne autoput. Petsto i pedeset metara!
Ali nemojte vi nama to tako potcjenjivački, dragi premijeru. To su naši kilometri ponosa, naši metri identiteta. To je naša veza sa svijetom, ulaz u Lukavac, ali i izlaz iz mraka zaborava.
Premijer kaže: “Evo, evo, biće!” Pa će to malo „evo“ da se protegne preko dvije zime, tri budžeta i četiri predizborne kampanje. I taman kad pomislimo da su se mašine upalile, čujemo da je još jedna faza „u proceduri“, dok se dozvola traži po ladicama ministarstava kao izgubljena sveska iz tehničkog.
Zato, premijeru, neka te ne bude sramota. Ako već dolaziš opet da nam držiš govore i obećavaš „konačno rješenje“, ponesi i ti lopatu i krampu. I to onu narandžastu, reflektujuću jaknu. Nećeš se razlikovati od nas. Svi ćemo zajedno zasukati rukave. Ako je mogla naša raja 1946. godine za šest mjeseci napraviti prugu Brčko–Banovići, možemo i mi makar ovu poludionicu od pola kilometra završiti do oktobra 2026.
Zamisli to čudo! Kamera u visokom kadru, ti s rukama na leđima, gledaš kako narod uz pjesmu i znoj asfaltira svoj ulaz u grad. I ti, sa osmijehom pred kamerama, kažeš:
“Treba reći da su ovu cestu izgradili oni isti koji su izgradili i Lukavac. I njima danas dugujemo zahvalnost. A vlada koju imam čast da predvodim, osigurala je svu potrebnu dokumentaciju kako bi ovaj projekat mogao biti realiziran.” (E.K)
Komentari